Charolija

16. 06. 2008. -ponedeljak- 23:37

Jeste li nekada opeglali ‚‚tri mašine‚‚ iz ruke? Niste, e nisam ni ja do večeras. E pitam se kakve veze to kod mene ima peglanje sa pisanjem? Verovatno dok peglam, mogu da mislim o svemu. Niko me ne zove, jer svi spavaju, niko ništa ne traži i moj mozak je posvećen peglanju, a za peglanje vam ne treba mozak. Još ću i da zavolim peglanje. U stvari već jesam! Čisto, mirisno, pa još para…uh…miriše cela kuća na ‚‚aroma terapi‚‚. Lenor naravno. Opran veš bez Lenora, po meni kao i da nije opran. Ajde da ne bude reklama, ma nek bude ne mogu i o tome da razmišljam. Istorija peglanja u mom životu je baš nikakva. Smešna reč ‚‚nikakva‚‚. Peglanje sada u stvari i ne treba da bude tema.

Sutra mi je rođendan! Punim 34 godine. Sećam se kako sam sa 14 mislila da sam velika, pametna i zrela za život. Pravila sam žurkicu, a posle toga smo se vozali oko zgrade biciklama. Bili smo deca. Mami sam te godine, a još i ranije govorila ‚‚Nemam ja više deset godina, pusti me da živim!‚‚ He, he!

Bežala sam povremeno sa časova. U stvari nisam išla ponekad u školu po ceo dan. Pođem u školu i …i svratim u biblioteku. Ej, u biblioteku. Uzmem dobru knjigu, pročitam je i odem kući. Imala sam tada i dobro društvo, ali…ali bili su mi mnogo drugačiji, mnogo mali, nerazumni. Zanimale su nas neke drugačije stvari. Mene jedno, njih nešto dvanaesto. Verovatno i jesmo bili različiti, a sigurno je da smo i sada tako različiti. Oni su redovno išli u školu, a ja sam čitala knjige. Bila sam odličan đak i škola mi je nekako bila nezanimljiva totalno. Družili smo se, ali niko od njih nije iz škole bežao u gradsku biblioteku. Niko nije znao gde provodim svoje vreme. Roditelji su mislili da sam u školi, društvo je mislilo da sam bolesna, a časove sam pravdala tako što sam sama pisala opravdanja. Jebote, kad razmislim sada…bila sam sa njima, ali nikada nisam bila deo njih. Igrala sam i ja flipere kod Denja, izlazila na kej i tako to, ali oni nikada nisu bili deo mene.

Kako sam proslavila 24 rođendan? Da li uopšte mogu da se setim? Pauza…poduža pauza…Evo već je 17. jun.
‚‚Ivana srećan ti rođendan.‚‚
‚‚Hvala draga!‚‚
Hladno pivo, Night-shift, pegla i osmeh. Imam osmeh na licu. Da umrem sutra, bilo bi mi žao samo što će meni dragi živeti bez mene. Over the rainbow… neka stara verzija. Već odavno samo povremeno pogledam u peglu.

24. rođendan, naravno da se sećam, pa ja pamtim kao slon, ali nema veze sada. Rećiću samo da sam presrećna, jer ljudi koji mene zavole, vole me zauvek. Mene je lako voleti. Ako me ne pozovu danas, ako se ne pojave, ako me danas ne zagrle, a nažalost mnogi neće, daleko smo, sigurna sam da će me se danas setiti i osmehnuće se. Voleće me kao i juče, kao i danas, kao i onda. Ja sam čovek koji je ispunio svoj život do kraja. Ostalo je još stvarno mnogo toga da uradim, ali sam srećna što sam mnogo toga uradila i do sada. Što sam toliko ljubavi dala, a uz ljubav i mnogo toga.

Ne umem ja da pišem, ne umem da sledim tok svojih misli, pa ispadnem kontradiktorna. Ma šta me briga, važno je da ja znam i da ja razumem. Volim ovaj blog! Znate što? Sada se obraćam gomili nepoznatih ljudi. Inače sam oduvek pisala i znala da to baš niko neće pročitati. Ovako neko će pročitati, neko će znati, možda razumeti, možda će nekom nešto značiti.

Znate šta, mnogi su me pitali kako je to skočiti iz aviona. E sada ću i to da vam ispričam. Sada nekako umem nešto da kažem i o tome. Svaki čovek koji skoči iz aviona sa padobranom na leđima, svojom voljom, naravno, je neko ko ume i zna da ceni svoj život. To je neko ko na svakodnevne probleme gleda sasvim drugim očima!

Skočila sam još 3 skoka ovih dana. Kažu da je najteže skočiti drugi skok, jer tada znaš šta te čeka, pa je drugi preloman. Meni su svi do jednog bili uživanje. Sve do osmog skoka. Prvi sam skočila sama, sledećih 5 trudna sam Markom, sedmi trudna sa Anom, a osmi! Meni je osmi bio preloman. I sada mi tera suze na oči.

Nema čovek čega da se plaši, ako je već skakao i savladao početni strah i nepoznanicu. Prvi put u životu sam se tada uplašila, ali ne od skoka. Ja sam se prvi put uplašila od bilo čega u životu. Kroz svašta sam prošla u životu, ali taj strah ne umem da opišem. Najčudnija osećanja koja su me ikada obuzela, verovatno mi i hormoni još uvek divljaju.

Avion penje gore, a ja gledam dole da ugledam kolica ispod drveta u kojima je Ana. Gledam da ugledam Marka i Ivana. Jovana nije bila tu, ali sam je osećala oko sebe. Čovek je totalno čudo…‚‚čudovište‚‚ Gomila nekih misli, čak ne ni ružnih, možda to nije ni bio strah od skoka, već strah od odustajanja. Ne znam. I otvore se vrata i skočim i srećna što sam opet imala muda, pogledam oko sebe. Pogledam nebo, pogledam zemlju i postanem sigurna, da padobranci umeju da cene život mnogo više nego drugi ljudi. Da to nije ludost, već ogromna ljubav. Da je to sloboda koju mnogi nikada neće imati. Sloboda da ceniš život, zato što ga imaš. Nije sloboda leći i ustati kad želiš. Sloboda je biti svestan da taj život koji imaš vredi više od bilo čega. Možda će neko reći ‚‚umem ja da cenim život i na zemlji‚‚ Ne! Nikada, slovima nikada, ne možemo biti isti u tom pogledu.

Ti koji stojiš na zemlji i samo gledaš u nebo kao u nešto nedostižno. Ti koji kažeš da je poskupelo ulje. Poskupelo je i meni, ali meni je to smešno. Ne, nisam ja luda, ja sam samo svesna vrednosti života. To je smisao padobranstva. To je najskuplja droga na svetu. Najzdravija, najlepša, najumnija. ‚‚Droga‚‚ zbog koje ćete poželeti da živite, da stvarate, da peglate i ako ne volite, zavolećete. Droga koja će vas navesti da vas baš bude briga da li je poskupelo ulje, da li imate da kupite novu Q10 kremicu, da li su vam se pojavile prve 34-godišnje borice i bore. Volećete život, volećete ljude. Znaćete da jeste posebni zato što ste skočili i deveti i deseti skok.

Da … u devetom skoku tog istog dana, sam potpuno uživala. Bacila sam se u zagrljaj nebu sa osmehom na licu. U zagrljaj životu. Srećna, presrećna što živim, što me ima, što me vole i čekaju dole. Eeeeeej…. Tako skočiš i sam si tada na nebu, visiš u sistemu, a iznad tebe padobran. Pomaže ti da uživaš do kraja. To malo materijala je odgovorno za tvoj život. Odgovoran si sam, ali to malo materijala te deli od brzine i kraja. Brzina i ništa iznad tebe je smrt. A šta je smrt? Pogrešan trenutak života. I znaš da ako ti se desi neko sranje sa padobranom imaš vremena do kraja života da rešiš problem.

I tako na današnji dan pre 34 godine, tačno u 12 popodne, rodila se jedna Ivana. Željeno, drugo žensko dete. Sada padobranac. Živimo normalno, ne krademo, ne otimamo nikome, pošteni smo i volimo. Volimo jedno, drugo, volimo da živimo, volimo našu decu, volimo nebo, vodu, zemlju…volimo ono iz čega smo sazdani.

Svoje sopstene godine ne pamtim. Stvari i događaje pamtim po tome kada su se desili, ne po tome koliko sam godina imala. I dalje imam samo 14. Čik dokaži da nije tako. Mada mi je 13 draži broj.

I tako puno sam napisala i znam da ti možda ništa nije jasno. E zbog toga sam uvek pisala samo sebi. Meni je uvek jasno. Ma nema veze. I već je kasno i mrzi me da prekucam sve ovo, ali hoću. Papir i olovka su keva pisanja. ‚‚Treća mašina‚‚ će da pričeka svoj red peglanja. Danas popodne ću skočiti još jedan skok 11-ti, rođendanski i …ma ništa, uživaću, voleću život još više i ništa mi neće biti teško!

Glupo pitanje za nekog ko voli pivo, bilo bi, ‚‚umete li da uživate u ispijanju piva?‚‚ Ljudi koji umeju da uživaju u pivu, umeju i da se razumeju po pitanju mnogih drugih stvari. Recimo kao što se obožavaoci šampita razumeju. U obožavaoce piva ne računam notorne alkoholičare kojima je u stvari svejedno šta piju. Važno im je da budu pijani i baš ih briga da li je to pivo, vino, rakija, vinjak, viski ili nešto dvanaesto! Obožavaoci piva bi bili oni koji vole pivo, onako znate, baš vole! Oni koji vole pivo razumeju sigurno, šta pričam.

Zanima me koje su to situacije u kojima vam pivo najviše prija? Nemojte samo reći da je to posle ručka, jer retko kome ne prija čaša piva posle ručka.

Za jednog od svih vas sam jedino sigurna da voli da pije pivo, javiće se on već! Za ostale ne znam, ne mogu ni da naslutim. Pa da vidimo… pivo, da ili ne?

Uvek su moju pažnju privlačile istinite priče. Knjige pisane i filmovi snimani po istinitom događaju. Može mi neko i zameriti, ali ništa lakše nego izmisliti nešto. Ne znači da ja umanjujem vrednost onoga što je izmišljeno, ali jednostavno to se nije stvarno dogodilo. To je plod nečije mašte, a mašta nema granica. Treba biti baš spretan, sve to izmišljeno uklopiti i napraviti celinu. Verovatno su najveća svetska dela, priče, knjige, filmovi, izmišljeni. Ja ne umem da izmišljam, verovatno zato i pišem samo istinu, a možda i pomalo zavidim onima koji umeju da izmisle priču.

Umem brate da slažem, a da ne trepnem. Nije to baš pozitivna i dobra osobina, ali tako je i šta ću. Treba i to neko da zna. Lažem obično samo onda kada smatram da bi istina mnogo zabolela nekoga, pa ma o čemu da se radi. U startu znam da li ću oko nečega da lažem ili da govorim istinu. U većini slučajeva to nema nikakve veze sa mnom lično i kako odrastam laži je sve manje. Sigurno zato što više i nemam nekog razloga za laž.

Moje laži su se pretvorile u prećutkivanje. Prećutim drugim ljudima, koji mi i nisu toliko važni u životu, ono što znam da je istina. To bi se možda moglo nazvati i stečeno iskustvo. Ljude koje iskreno volim ne lažem, jer smatram da ako bih ih slagala, prestala bih i da ih volim. I to nije baš dobro. Šta imam na umu kažem, pa šta bude. Ne bude uvek prijatno, dođe ponekad i do zamerki i svađe, ali sa ljudima koji me vole i koje volim mogu i da se svađam. Jebeš ti ljubav, ako moramo da tolerišemo i da ćutimo jedni drugima ono što mislimo i osećamo.

Pričam i o prijateljima. Prijateljima koje imam, a imam ih malo ili dovoljno kako god hoćete, govorim baš ono što mislim i svađam se sa njima. To su lepe slatke svađe. Znači da mi je stalo do tih ljudi čim se svađam sa njima. Ako se neko sa mnom nije ni jednom posvađao, znači i da mi ne znači ništa. U tim situacijama se smeškam, kažem jeste, nije, i tako. Prosto kroz moj razgovor sa njima čovek može da vidi da li mi je stalo do njih ili ne.

I sve sam vam ovo ispričala ko zna zbog čega. Sedim na stolici, sa jedne strane pegla, daska, pelene, bodići, zeke, ispeglani i oni drugi, a sa druge strane pogledam, kad ono sto, kompijuter, tastarura. I tako okrenem se, pa malo peglam i razmišljam, pa se opet okrenem i pišem. Ma ne bitno! Eto tako!

E baš ne mogu sve ovo više da podnesem! Opasno se nerviram! Čitam tako po novinama, blogovima, gledam i slušam sa svih strana, već duže vreme, priče o Evropi i o ulasku Srbije u istu!!!

‚‚Nebeski narod‚‚ hoće da postane ‚‚evropski narod‚‚!!! Gluposti, gluposti, gluposti i gluposti!!! Ne zanima me politika i neću ništa o tome reći. Ko se sa kim rastaje i sastaje me ne zanima, samo ću reći da bi ih sve do jednog, ali baš sve … Pošto se i kod nas zbog toga, što imam na umu, odgovara pred zakonom, onda bih ih sve u paketu poslala u svemir, bez prava povratka. Od najnižeg činovničića i njegove sekretarice, pa sve preko raznih stranaka, predsednika stranaka i njihovih članova, do samog vrha… a vrh je negde, ko zna gde…sve njih u raketu, pa u svemir. Ko u crtanom filmu! Samo da nikada više ne čujem ni za jednog od njih.

Zaludeli ovaj jadni, tupavi narod o nekom boljem životu tamo negde i kako će taj isti bolji život, u Evropi, doći i kod nas. ‚‚Neće vam trebati vize za putovanja, imaćete ovo i ono, bolje plate, viši standard.‚‚ Alo bre! Koji viši standard, kakva putovanja. Pa mi smo Srbi! Izopšteni od ostatka sveta, još mnogo pre svega ovoga. Mi smo bre, poljoprivredna, seljačka zemlja u kojoj je poljoprivreda propala.

Propala, zato što nismo hteli da budemo seljaci, nego građani. Da radimo u fabrikama, raznim preduzećima, da budemo ovo, a ne ono. Sela nam umrla, a svi smo sa sela potekli. Umrla sela, umrla Srbija! I tako pošto nam se više nije ni to sviđalo, da budemo radnici u svojim preduzećima, mi smo sve to lepo prodali, (lepše nam da radimo za druge), e sad nam ni to nije dosta, nego hoćemo i u Evropu!

Da, putovaćemo bez viza, ali samo do granice, jer na granici će da nam kažu, ‚‚nema problema, dobro nam došli, baš nam je drago što vas vidimo, ali imamo ‚‚mali‚‚ uslov za vas… da bi ste ušli u našu zemlju, treba kod sebe da imate hiljadu, dve, pet, dvanaest hiljada evra u kešu, (zavisi na kakvog ste graničara naišli), Jao nemate… baš nam je žao, moraćete da se vratite.‚‚

Viši standard! Da… podrazumevaće više plate, ali neproporcionalne cenama. Kvadratni metar stana je najmanje 4000 evra u Sloveniji, 700 evra je zakup garsonjere, imam još takvih podataka, ali ne mogu da se setim, jer sam iznervirana…

Super žive, kao i uvek lopovi i prevaranti, pošten svet preživljava. U Nemačkoj ako padnete u nesvest na ulici, niko neće pozvati hitnu pomoć, jer troškove plaća onaj ko je zvao.

Imam sliku znaka, kao saobraćajni znak obaveštenja, iz Ljubljane, na kojem je nacrtana kiša i ispod nje kišobran. Što bi značilo, ‚‚dragi sugrađani, ako pada kiša obavezni ste da imate kišobran‚‚!!! Ne smeš ni da pokisneš ako voliš!

U Italiji, ‚‚izvinite mogu li dobiti čašu vode‚‚ On lepo otvori česmu, uzme čašu, sipa vodu, da vam je i otkuca fiskalni račun, 1 evro. Izvoli pa pij, crko da bog da!

Ako hoćeš na pecanje, pa ti trebaju gliste, ne smeš da ih iskopaš, u roku od 15 minuta u najvećoj nedođiji se pojavljuje policija zadužena samo za gliste.

Prijaviš kuče koje laje i ne da ti da spavaš, (postoji mogućnost da ti probudi bebu ili ne daj bože raznese djubre po dvorištu). Pa dođe lepo policija i uhapsi i kuče i gazdu.

Misli li ovaj jadni srpski narod da sve to može da funkcioniše i kod nas!? Jadna zemljo, jadan ti zaluđeni narod.

Rekoh već, svi smo sa sela potekli. Srbija je seljačka zemlja! Ako si možda, baš ti, rođena beograđanka/beograđanin, užičanka/užičanin, novosađanka/novosađanin ili već koji god da je grad u pitanju, misliš li da su svi tvoji preci rođeni baš tu? Sigurno se neko od tih tvojih predaka setio da je lepše i bolje u gradu, pa sišao sa neke planine da postane gospodin čovek, pa tako i ti sada imaš ‚‚pedigre‚‚! Kad ono, vremenom postade sve gore i gore!

Budućnost ove naše zemlje je u selu! Treba da se vratimo korenima i temelju, a temelj su nam postavile naše dede, pradede, čukundede! Njiva, šljiva, krava, ovca, sir, kajmak, a pored toga i sve drugo što umemo i znamo, za šta smo se školovali i učili. Mnogo je napredovala tehnologija, mašinstvo, telekomunikacije, ma svašta nešto. Sve to može da doprinese lepšem i lakšem životu na selu, ali nema više ko da nam unapređuje sela. Nema više ko, ni gradove da nam unapređuje. Svi bi negde da odu odavde! Odavde, pravo u Evropu, da sopstvenim kerovima brišu dupe i da ih dresiraju da ne laju, ne daj bože da probude komšije! Eto tužbe odmah!

Treba da se razvijamo, treba da napredujemo, ali nećemo se nikada sa mesta pomeriti, jer smo zaboravili korene i ono što je važno… A važna je, mnogo je važna, ta njiva koju je neki naš čukundeda obradio i snašao se da prihod od nje uloži u putovanje, školovanje i snalaženje u gradu, u kom sad živite, u kom ste se rodili i kažete sa ponosom da ste rođeni baš tu.

Srbija će uspeti jedino onda kada svako od nas bude mogao da kaže, ‚‚e vidiš ovaj voćnjak, to je bio šljivik nekad davno, sada sam ja uradio ovo i ono, dodao, oduzeo i napravio, pa sada tu gajim ili sam napravio (već nešto)‚‚ zavisi od nas!

Moja želja koju imam nameru da ostvarim, koja ide u prilog ovome što govorim je, da u jednom takvom selu, koje polako umire, na jednoj planinskoj livadi napravim poletno sletnu stazu. To je baš to! Ono u čemu ste se našli, ono od čega sada preživljavate, svo znanje koje ste stekli, uložite u ono što je važno. Selo! Skočiš iz aviona, a onda se popneš na trešnju i uživaš u slasnim plodovima. Pogledaš levo, pogledaš desno, a ono Srbija se prostire na sve strane, razvija se i napreduje. Preko puta, na brdu gde su nekada pasle ovce, pasu konji, zajedno sa ovcama! Napravio čovek ergelu konja. Sa druge strane, mali ski centar. Vratio se čovek iz Austrije, uložio pare u žičaru i sređivanje staze. Onaj sa treće strane, povadio stare šljive, pa zasadio neke nove, uspele mu ove godine, pa cele zime ima posla i peče rakiju od njih.

I još nešto, vrlo važno! Groblje je sređeno! Tamo gde su grobovi onih koji nas neposredno preseliše u gradove, ograđeno, podiguti spomenici u znak zahvalnosti i ljubavi, počupan korov, posađeno cveće… Vidi se da su potomci zahvalni i da poštuju njihov trud i rad, koji sada pokušavaju da održe, unaprede i osavremene u svakom smislu, jer imaju nove mogućnosti.

E to je jedino rešenje da ova naša zemlja uspe i da napreduje! Pošto se većina nikada neće vratiti da unapredi selo, mi smo propali i ulazak u neku tamo, nazovi Evropu, samo će nam doneti još veću propast. Ako ne znamo da cenimo ono što imamo, nikada ništa drugo dobiti nećemo! Srbi su prodane, prevarene i izgubljene duše!

Eeee moja Srbijo, crno ti se piše!

Postoje razne definicije ljubavi. Mnogi poznati, pametni, učeni, pismeni, iskusni ljudi rekli su šta misle o ljubavi. Baš me briga za njih! Šta je za vas ljubav? Imate li vi svoju definiciju?

Baš ružno rečeno!!! Mislim da je definicija za ljubav, ružno rečeno. Ja ne volim definicije, formule, jednačine, funkcije, nejednačine… Ne volim striktnost. Pogotovu ne za ljubav. Jedino što sam iz matematike volela, bila je kombinatorika. Kombinovanje, ovoga i onoga! Šta to sve treba da se iskombinuje, da biste na kraju dobili ljubav?

Tako prosto i glupo zvuči reč ljubav, kao i sve druge, kada se više puta ponove. Verujete li u tu istu reč ljubav… na prvi pogled? Verujete li u ljubav za ceo život? Da li verujete da se samo jednom iskreno voli? Zanima me šta vi mislite o tome, a ne tamo neki učeni, pismeni, iskusni, pametni i poznati ljudi! Ne mislim da vi to niste, ali eto… šta biste rekli da je ljubav za vas?

Nema me na ovom mom blogu, nema me kod vas da ostavim po koji komentar. Nismo se još nakačili na brži internet, pa nemam vremena da čekam i da se zezam sa konekcijom, ali tu sam ja negde.

I tako ponekad kada pročitam koju rečenicu iz nekog mog posta, zapitam se, da ne preterujem ja možda?

Preselili smo se mnogo brže nego što sam i sama očekivala. Posle onog krečenja, stan je već sutradan bio očišćen, a već sledećeg dana su sve naše stvari bile u njemu. Na gomili!!! Ali već negde pred zoru svaka stvar je imala svoje novo mesto. Brzi smo, brzo menjamo sve, brzo živimo, brzo se prilagođavamo… Sada izgleda kao da se nismo ni selili, kao da ovde u ovom stanu živimo mesecima.

Stan je odličan, a najviše od svega vredi ovaj, baš ovaj pogled koji sam sada bacila kroz prozor. Beograd na dlanu!

Znate šta, ja toliko brzo živim da uopšte nisam ni svesna koliko mi se stvari izdešavalo u poslednje dve godine… nepune dve godine. Nikako nemam vremena da vam ispričam celu priču. Nešto me uvek odvuče na drugu stranu. Neću je ni sada ispričati, ima dana…

Da se vratim na pogled. Da mi je neko pre dve godine, recimo na današnji dan, rekao da ću divan pogled na Kraljevo, zameniti ovim divnim pogledom na Beograd, rekla bih mu da je totalno lud. Da mi je neko rekao i sve ovo što ide uz ovaj pogled, ništa ne bih ni rekla, već bih otpisala tu osobu kao mentalno obolelu.

Trenutno ovde spava njih šestoro i ja sedma budna čukaram. 17. aprila smo pravili veeeliku žurku i moj mlađi sestrić je ostao kod nas. Evo ga sada spava ko mače. Duša moja. Tetkin padobranac. Prošlog leta je skočio svoj prvi skok, tandem, sa drugim padobrancem, sa 3000m i totalno se ¸¸zarazio¸¸ padobranstvom. Najradije bi se preselio kod nas. Ima 12 godina, šesti je razred i …nemam reči za to dete. Obožavam ga oduvek.

U drugoj sobi, ¸¸devojačkoj¸¸ spavaju Jovana i Jana. Jana je sada ovde kod nas nekoliko dana. Preslatka je i stvarno je predivno dete. Prosto mi je žao što i ona nije moja, što i nju nisam rodila. Tako je volim kao da jesam, ali da jesam ona sigurno ne bi bila takva kakva jeste. Nikada neću zaboraviti dan kada smo se upoznale i provele dan zajedno. Na rastanku mi je rekla u poverenju na uvo… ¸¸Znaš šta, nemoj ti nigde, nikada da ideš od moga tate!¸¸ Tada nas dvoje, njen tata i ja, nismo ni slutili sve ovo što nam se izdešavalo.

Jovana ima novu frizuru, ošišala se i super joj stoji. Od kada se rodila voli da ima kratku kosu, a ja volim dugu. Mama kreten! Njena glava, njena frizura, napokon sam strpala to sebi u glavu. Naš odlazak kod frizera je posebna priča. Frizerka je jedva ubedila da se ne šiša skroz na kratko. Inače je ona najviše svoja, od svih njih. Pokušavam da je ne sputavam previše i mislim da nam dobro ide.

U trećoj sobi, u kojoj je i moje mesto, spava tata sa Markom i Anom. Tata i dve bebe. Ne dozvoljavam da Marko bude veliki, samo zato što sada postoji i neko manji od njega. Marko je beba, moja velika beba. Napunio je godinu dana, prepametan je, predobar je i ima dugu kosu i beba je. S obzirom da je batica, ošišaćemo ga uskoro. Nema veze što mama voli dugu kosu.

Ana je mala beba, ali kao i svi ostali moja velika ljubav. Nju kao da je donela roda. Toliko se sve brzo izdešavalo, da sam već i zaboravila i da sam bila trudna, i da sam se porađala, i da smo uopšte i bile u porodilištu. Zagledam se u njene oči i znam da nosi sa sobom neku veliku mudrost. Za male bebe obično kažu da su slatke, mile, drage, nevine… a ova moja beba je nekako mudra, pored svega toga. Apsolutno se sve razumemo, ne moramo da govorimo, pogledi nam govore sve. Ne umem da opišem. Ona je pametna, lepa, dobra i mudra. Ne znam da li to neko može da razume, ali nas dve se razumemo kao da smo obe velike ili obe male… kako god!

Sinić smo ovde u stanu napravili takvu jurnjavu i ciku, da je komšinica sa sprata niže došla na naša vrata. Predhodne noći je bila žurka i njoj nije ništa smetalo, ali kad mi napravimo gungulu…uh! I izvinimo se kulturno, i pozovemo je da uđe, i tako upoznamo se, i na kraju se žena nama izvinjavala. Njoj ništa ne smeta, samo je mislila da je nešto palo, da se nešto ruši, da ona inače ne živi tu, da je vaspitačica, da čuva decu u Švedskoj, da ne može tako kasno da pije kafu, da nema svoje dece, da ima 60 godina, da je nešto zabolela glava, da svašta nešto…I onda je ćutala, gledala nas. Na kraju je jedva otišla, stala je na sred sobe i rekla, ¸¸Deco ja sam oduševljena!¸¸

A Tata? Zaslužuje veliko T i kad nije na početku rečenice. Zaslužuje i veliko M, kao Moj Muž! Veliko P, kao moj Prijatelj… Č kao veliki Čovek. Baš me briga što ljudi imaju običaj da kažu, da kada žena priča dobro i lepo o svom mužu, to baš i nije tako. Znate već kakav je svet. Čak i ja mislim, da u većini slučajeva kada žena hvali svog muža, tu ima još nečeg skrivenog što i nije baš lepo. Mrzi me da objašnjavam šta hoću da kažem, razumete.

On je čovek u čije sam ruke, bukvalno stavila svoj život. On mi pakuje padobran kada treba da skočim. On je neko ko me razume i voli i kada sam blesava i luda, i kada sam ljuta, i kada sam gruba i bezobrazna, i kada sam umorna i tužna, i kada plačem, i kada se smejem, i kada sam nerazumna, i kada sam lepa, i kada sam samoj sebi neizmerno ružna, i kada sam umorna, i kada sam super raspoložena, i kada me sve boli, i kada sam puna snage, on me voli više od svih, pa ma kakva da sam. Mislim da i on zna da i ja njega tako isto volim. I kad kažem Volim, to mislim i osećam i treba da pišem sa velikim V.

Žao mi je ponekad, što tako brzo živimo. Što minut nije sat, što ne možemo da zastanemo, da više uživamo u trenucima koje ćemo zauvek pamtiti. 8. maj, 2006. kada smo se prvi put pogledali. Kada smo uznemirili univerzum. Datum našeg venčanja, nisam više ni sigurna koji je, jer venča smo se tog 8. maja, tim prvim pogledom. Zvanično smo se venčali u novembru, naše prvo zajedničko dete nam se rodilo u aprilu, a sledeće u martu, sve skupa ih imamo četvoro.

Sledeći zadatak nam je, da od njih napravimo ljude. Vesele, opuštene, neopterećene glupostima. Roditelji obično od svoje dece žele sve ono što sami nisu uspeli u životu, ali glupo je, ružno i krajnje sebično, od svoje dece, pokušavati napraviti ono što su im roditelji postigli. Mi ne želimo ni jedno ni drugo, naša deca neka budu onakva kakva žele da budu. Želimo i neizmerno ćemo se truditi da od svoje dece napravimo ljude sa sopstvenim željama i snovima. Želimo da ih naučimo da veruju u sebe i svoje snove, da je sve moguće ako se dovoljno dugo i jako želi. Želimo da ih naučimo da je patnja sastavni deo života, da je sve zbog nečega dobro i da sve u životu mora da prođe, pa bilo lepo ili ružno. Pre svega želimo za svoju decu puno sreće!

Opet kažem nije sve idealno, uplašim se ponekad. Strah me je ružnih stvari. U Boga verujem i molim samo za zdravlje i život. Ostalo ćemo lako!

Evo danas sam po prvi put ostala sama sa dve bebe. Moja mama je morala da ode kući u KV, naš tata je otišao da nadgleda radove u novom stanu, Jocka je kod babe za vikend, a ja sam insistirala da ostanemo sami i da niko ne dolazi ništa da nam pomaže.

Kad smo pravili decu nikog nismo zvali da nam drži sveću i da nam pomaže! Marko je postao pravi batica, pa je malo i ljubomoran, nisam znala da tako mala deca umeju da budu ljubomorna, ali sada kada smo sami u kući on je sasvim drugačiji. Sve se lepo razumemo i slušamo jedno drugo. Uspavala sam ih sada i čekam da se probude da vidim kako ćemo dalje da funkcionišemo.

S obzirom da sam predhodne godine ušla u formu sa nespavanjem, nije mi teško da noću ustajem i po nekoliko puta. Kada mi se baš prispava, zovem tatu da pomogne oko Marka. Ujutru se svi budimo u istom krevetu, jer decu prebacimo kod nas, negde oko 5-6 ujutru.

Kada Marko plače, Ana ne reaguje, navikla je na buku u porodilištu, ali kada ona samo malko pusti glasić on skače ko i ja.

Da se još i pohvalim da izgledam kao da se nisam ni porodila, a tek je prošlo nedelju dana. Ovaj stan je na dva nivoa, tako da sam celu trudnoću išla uz stepenice i niz stepenice. Dole nam je kuhinja i kupatilo, tako da to i nije mali broj, s obzirom koliko puta sam morala dole da siđem i popnem se, tako da je i to dosta pozitivno uticalo na moje današnje stanje i formu u kojoj sam.

Danas će krečenje da bude završeno, a onda će sestra da mi pomogne da sve očistimo i odmah unosimo stvari, tako da ćemo za 3-4 dana već da se uselimo. Srećom imamo puno drugara u klubu, tako da se mi selimo i useljavamo ekspresno brzo. Jedva čekam. Jocki će škola sada da bude još bliže, tako da nam je i to super.

Ostalo nam je još da nabavimo veće prevozno sredstvo. Samo da Ana malo ojača i krećemo u nove akcije. Čekamo lep i sunčan dan da odemo na Jarak (aerodrom), da se izludimo po onoj livadi. Što se tiče mog skakanje, moraću malo da pričekam dok i ja ne ojačam, povratim malo snagu i da uđem u formu.

Probleme i problemčiće rešavamo u hodu. Da je lako nije, da je idealno nije, ali držimo se zajedno tako da je sve lakše. Spremamo stan, useljavamo se, a onda pravimo žurku 17. aprila za Markov rođendan, pa da sve proslavimo.

Kada bi prokopali zemlju odavde iz Srbije, gde smo sada, pa sve do druge strane planete… izašli bi OVDE   play i uživajte!

Welcome to the youngest country on earth!

Kosovo je prodato mnogo pre nego da se o tome bilo šta reklo u javnosti. Zadnja velika prodaja je obavljena pred bombardovanje. Kada su ti isti Srbi koji se danas kunu u Kosovo, prodavali svoju zemlju, kuće i stanove i došli u Srbiju.

Da ima onih koji su došli bez ičega ima, ali je većina njih došla sa debelom ‘’slamaricom”. Pokupovali su stanove, zemlju, napravili nove kuće, zauzeli sva moguća radna mesta, dobili zdravstvena i socijalna osiguranja, proširili se ko Albanci na Kosovu i pri tom nastavili da kukaju za svojom ‘’svetom” kosovskom zemljom.

U Kraljevu su ti isti kosovski, ”velikomučeni” Srbi, drogirali i silovali par devojaka u centru grada. Da pokažu kako se nije šaliti sa njima. Došli su kao najveća beda, zauzeli parkove i parkiće ispred zgrada. Čekali da im neko nešto udeli, dok su se dva puta okrenuli, a onda kod istih tih ljudi koji su ih hranili, raspitivali se ”…ćero ima li u tvojoj zgradi neki trosoban stan na prodaju, da smestim ovu svoju sirotinju, a i ako znaš nekog da prodaje neko parče zemlje, dobro bi došlo…”

I dok su se oni tako širili, naši momci odavde, zatrovani nacionalizmom, patriotizmom i pričama o Milošu i Lazaru, su krvarili gaće po Kosovu. 48 kraljevčana je izgubilo život i za sobom su ostavili, svoje porodice, žene i decu, većinom nezbrinute. ”Majka” Srbija ih pozvala da brane prodatu srpsku zemlju, a njihove porodice su ostale i dan danas kao socijalni slučajevi. Oni koji su se vratili, ostali su osakaćeni, što za nogu, ruku, što za pamet i pri tom dobili epitet, zločinci i ubice.

Ponekad me je baš sramota što pripadam ovom narodu. Volim ja Srbiju i Srbe, ali daleko nam lepa kuća bila. Kaže kletva ”ne daj Bože da se Srbi slože”. Ne boj se svete neće se Srbi složiti nikada.

I neka se ljuti ko hoće, iznela sam samo činjenice i svoj stav o svim ovim dešavanjima. Sve bih ovo rekla i pred ”150 miliona ljudi”, koji će se danas skupiti u Beogradu, pa makar me linčovali. Sačuvaj me Bože, Srba i politike!

Ispričaću vam nešto. Neko će da se čudi, neko će da kaže da sam blesava, a neko možda može i da shvati.

Ušli smo u 35 nedelju trudnoće. Nikada mi te nedelje trudnoće nisu baš bile jasne, ali ako znamo da je po doktorski, žena trudna 40 nedelja, to znači da imamo još 5 do porođaja. 5 nedelja, doktorskih ili ovih naših, svejedno.

Posle tih 35 nedelja, mi danas odosmo na prvu kontrolu. Šta ću kad ne volim doktore. Neophodni su, ali ne volim da imam nikakva posla sa njima. Kada nas je danas naša doktorka videla, ponovo trudne, obradovala se, a i bila je u blagom šoku. ”Odakle vi opet?… Ma pametno, tako i treba, jedno za drugim… Prošli porođaj 17. aprila, 2007., … sada termin 01. april. E, pa svaka čast.” Naravno krvna slika super, ultra zvuk super, beba super, ja super… potvrdila je samo ono što sam već i sama znala.

Trudne žene od kada ostanu trudne, pa sve do porođaja u proseku odu kod lekara, ma nemam pojma koliko puta. Hiljadudvestapedesetšest analiza, ovo, pa ono… Izvade im šesnaest i po litara krvi tokom trudnoće. Jedite ovo, nemojte ono, spavajte ovako, radite ovo, ne radite ono. Uf!… a meni sve to strašno ide na živce.

Svake godine idem na redovni padobranski pregled na VMA. Oni me tamo prevrnu celu od glave do pete. Bude sve OK, daju mi lekarsko uverenje i onda mogu da skačem. Ako oni kažu da mogu da skačem iz aviona, onda sigurno mogu i da iznesem celu trudnoću bez problema. Što se pokazalo kao tačno.

Moja treća trudnoća je eto prošla kao i predhodne dve. Bez komplikacija! Ja se samo pridržavam svojih pravila, koja u stvari i nemam. Jedem kad sam gladna, pijem kad sam žedna, šetam kad mi se šeta, spavam kad mogu i kad me puste deca i osećam se super. Ne znam šta su strije, celulit, visok šećer, pad imuniteta, ko zna šta sve nosi trudnoća, što ja ne znam. Hvala Bogu na genima koje imam.

Do 1. aprila, još 42 dana, mada možda to bude i nešto ranije. Videćemo. Jovana, Jana i  Marko će dobiti još jednog člana ekipe. Rodiću im sestru, saznali smo danas! Jedva čekam da je privijem uz sebe i da joj damo ono što najbolje umemo. Ljubav! Ostalo je još malo.

Šta je koga briga za moje telo? To je MOJE! Kao što mi niko ne može oduzeti pravo da razmišljam i činim šta želim, pravo da osećam, volim ili ne volim, ne može mi niko ni zabraniti da činim sa svojim telom ono što želim i što mislim da mi treba. Ako je sve u skladu sa zakonom, ako nikoga ne ugrožavam svojim ponašenjem i postupcima prema svom telu, šta je onda koga briga šta ja radim sa njim. To je sporazum između mene i Boga. Možda vi ne verujete u Boga, ali šta to mene briga, ovo je moje telo, ispaštaću ja, ne vi.

Zato vas molim prestanite da me smarate sa glupim reklamama, da je strašno ružno imati više kilograma nego što treba. Kako vi znate koliko meni treba? Hoću da jedem, sve ono što volim, onda kada ja to želim i koliko želim. Ne trebaju mi nikakve kalorijske tablice, ne želim da znam koliko sarmi zamenjuje jedna votka-đus ili jedno pivo 0.5! Šta to mene briga? Ješću i piću koliko god hoću!

Moja pokojna baba nije imala priliku da isproba uloške sa krilcima. Rodila je troje zdrave i prave dece, bez moderne medicine. Neću se odreći uložaka sa krilcima, ali šta me briga koliko dobro upijaju.

Baš mi se sviđaju moje noge i sise, i nije me briga da li ih je neka žena operisala i zašto. To je njeno telo i njena briga. Ne zanimaju me tuđi utisci, da li to boli ili ne ili da li su za to ili protiv toga. Moje noge me za sada sasvim dobro služe, a sise su mi najlepše na svetu. Neću ništa da menjam i ne zanima me gde to može da se uradi. Ima li ko šta pametno da mi kaže i predloži? Želim da budem neobaveštena o svim tim stvarima koje ženama ”olakšavaju” život, čineći ih lepšim, boljim i pametnijim. Znam da ima onih koji žele da budu obavešteni i koji žele da promene svoje telo, ali mene to ne zanima. Gde god se okrenem samo o tome se priča.

Kakve su to samo gluposti. Gde da pobegnem od svega toga? Hoće li mi neko ispričati neku lepu priču? Postoji li reklama za šetnju i prirodu? Ne postoji, jer nema kome da se ispostavi račun za troškove reklame. Hoće li me neko razumeti ako kažem da mi treba samo malo prostora i vazduha? Želim takvu reklamu! Ne verujem da će se ikada pojaviti, ali ako kažem da mi trebaju nove sise, nova frizura, novi dečko ili muž…svi će znati tačno da mi kažu gde mogu da nađem rešenje za takav problem.

Šta sve ljudi ne čine da bi se svideli drugima? Kažu, svidite se sebi, a ako ste sebi lepi bićete lepi i drugima. Hoću li biti srećnija ako u ogledalu svako jutro vidim sopstveni odraz lica, sa savršenim usnama, perfektnom šminkom i izveštačenim osmehom? ”Jao kako sam lepa! Sigurno ću im se svideti!” Ne želim nikom da se sviđam na takav način, ne želim savršene usne, ja sam ono što jesam i ne želim biti drugačija. Zato prestanite da me savetujete.

Želim da budem čupava do podne, ma ceo dan neću da se češljam, e baš volim da plašim decu po kući, to su moja deca i ja ću biti kriva ako budu istraumirana zbog toga! Ako ništa drugo zapamtiće sigurno, čupavu mamu, koja ide po kući peva i zasmejava ih, e to treba da zapamte. … A to dal’ je mama imala 5 kila više sigurno im neće biti važno!

Ti spavaš…
Gledam te, udišem te…
Svet je podudaran, ovde noć,
negde na nekom mestu dan…
Ovde nežnost,
tamo negde nasilje…
Ovde početak, negde kraj!
U kojem trenutku svojih snova ćeš se probuditi
i udostojiti me svog pogleda?

Voli te mama!

Naše oči, naše usne, koje se dvoume između osmeha i ćutanja. Odlučujemo se na gledanje i ćutanje, a u stvari sve vreme razgovaramo jezikom koji smo prepoznali. Jezikom koji se zove Ljubav. Vodimo ljubav pogledom. Bez ijednog glasa, govorimo jedno drugom, naše tajne, naše istine, naše strahove i želje! Prepoznajem se u tvojim očima! Opisujemo do poslednjeg detalja naše snove. Naše oči govore umesto naših usana. Milujemo dušu jedno drugom. U tvojim očima vidim sebe. Ne razumem, ali meni baš tako izgleda. Dovoljno mi je da te pogledam i da znam da ti jesi deo mene koji mi ceo život nedostaje. Ulaziš mi kroz zenice u najskriveniji deo duše. Očima mi govoriš sve o sebi, govoriš mi ono što već odavno znam, ali te puštam da mi objasniš još jednom. Pa poznajem te ceo svoj život, tri života. Uvek si bio prisutan negde u meni, baš ti, znam, osećam…baš ti!!! Nama je i pogled dovoljan, posle toliko godina čekanja. Naša prošlost i naša budućnost se spajaju u našim očima u tom trenutku sadašnjosti. Kada bi se neko usudio da tada stane između nas, jednostavno bi ga spržila naša energija, naša strast i snaga. Ubila bi ga naša hrabrost da budemo slobodni, oslobođeni predrasuda, slobodni fizički, moralno, duhovno! Ti i ja…

Sednem tako uveče i prošetam od bloga do bloga, pročitam neke tuđe priče. Zavirim tako u druge neke živote. Nasmejem se, rastužim ponekad, pa i iznerviram se. Ne mislim na klasično nerviranje, već znate ono kad pročitate priču, vidite problem i znate rešenje, ali ne možete da pomognete. Nikoga od tih ljudi, tj. vas koji ovo čitate ne poznajem, ne znate ni vi mene. Imamo sliku jedni o drugima, onakvu kakvu je sami stvorimo u glavi i tako vremenom, čitajući jedni druge, postajemo sve bliži.

Oduvek sam volela da pišem sebi! Iz čiste potrebe ili iz ljubavi prema pisanju. Tako sam upoznavala sebe, kao što sada upoznajem vas. Čudno, ali dok se čovek traži, to je možda jedan od najboljih načina da sebi zađe duboko u dušu! Pišeš sebi pismo kao svom najboljem prijatelju, pa mu lepo kažeš sve što te muči, a ne moraš puno ni da objašnjavaš.

Drugi dobar način rešavanja problema svake vrste, je pisanje ljudima koji su u nekoj vezi sa vašim problemom. U tom pismu koje nikada ne pošaljem, napišem sve što bih rekla, sve što stvarno mislim, što nemam prilike da kažem iz bilo kog razloga! Kada se sve to stavi na papir, rešenje problema bude negde zapisano, a ponekad se rešenje nađe između redova. Skriveno iza neke suze u oku, da mi snagu!

03. maj, 1998. nedelja 14:14

Suze! Opet plačem! Srećna sam što opet mogu da plačem! Oduvek sam mrzela da se samosažaljevam, ali ja jesam za žaljenje! Veseli, mrtvi čovek, koji hoda! Vesela i sasvim u redu za sve druge, a u stvari mrtva sam! Nema u meni ničega sem tuge i gorčine! Koliko dugo sam lagala sebe da je sve u redu, da se sve ružno što mi se desilo, desilo nekom drugom!?

Proleće je sve se rađa, cveta, čak je i kiša vesela, …samo ja, prokleti mrtav čovek, kvarim svu lepotu današnjeg dana. Lepotu života, proleća! Mrzim što sam čovek! Zašto stvarno nisam more ili vatra, i sam kamen da sam srećnija bih bila? Ne mogu da se obuzdam…volim ove suze, prija mi i ova tuga! Zar nije žalosno reći da tuga može da prija nekom? Meni može i patnja mi sada prija! Moram nekad da se suočim sa njima! O Bože …došlo je i to vreme!!! Lako je živeti srećan, tugu i patnju treba preživeti. Zašto sam toliko stvari strpala u sebe? Zašto sam glumila sreću kad srećna nisam bila? Zašto je laž bila bolji izbor od istine? Zašto si se lagala?

Ivana, bleso jedna, znaš ti zašto! Baš zato što je lako živeti srećan, pa makar i lažno, preživi sada ovo, bol, očaj, tuga, patnja…to je sada deo tvoga života! Odjednom sam prestala da plačem, a suze su mi potrebne! Shvati Ivana da nisi ti kriva! Prestani da tražiš greške u sebi! Priznaj već jednom sama sebi da jesi lepa, da jesi pametna i jesi Ivana hrabra i jaka! Nisi mrtva, da jesi ne bi mogla da razmišljaš i pišeš sada! Ne kvariš ti lepotu ovog dana, pokvarili su je drugi tebi! Razmisli dobro, sredi se, nađi sebe i svoj cilj i nastavi dalje, ali stvarno, ne lažno, stvarno srećna! Biće ti jednoga dana sve jasno! Ivana ja te volim i to će ti biti dovoljno za novi početak!

Tvoja Ivana 14:43

Ovo deljenje sebe na dve ličnosti, ponekad i nije tako loše. Sada sa ove distance kada ovo pročitam, mogu da kažem da sam bila u pravu. Da mi je sve ovo neko drugi rekao, ne bi imalo efekta, ne bi me smirilo, ni utešilo tada. Nije bilo lako u životu, ali kada uspeš da pobediš sebe, nagrada koja te sačeka nema cenu.

Posvećeno onima koji su se uspavali!

U periodu kada je ovo napisano, osećala sam da ne mogu i neću da budem ono što nisam. I danas stojim iza svake svoje reči!

07. avgust, 2001.
- u t o r a k -

Mislila sam ¨sada je sve u redu¨. Smirila sam se , stala sam delimično na svoje noge, postala, nazovi, neki čovek. Mislila sam, sve je prošlo, zakržljala mi krila. Spustila sam se na zemlju, ne umem više leteti. Mislila sam ostalo mi je samo da se potpuno uklopim u kolotečinu života, da stvaram i životarim dalje.

Niotkuda, moja krila se prisetiše čemu služe i ja se vinuh u visine. U stvari, nikada nisam ni umela da hodam. Živa sam potpuno, a moja krila su jača nego ikad. Želim sve od života, želim zato što sam živa, što nisam samo biljka!

Ja neću prestati da letim, nikada! Ko bude mogao da leti sa mnom, neka leti, ko ne bude mogao, ostaće na zemlji, u svojoj kolotečini, u svojem sranju od života. A kako da leti neko ko ne ume ni da hoda? Većina puzi!

Ne može mi niko ništa, velika sam i jaka. Ne želim da budem ono što nisam, a nisam slaba, ne treba mi rame za plakanje, ja plačem za sebe, ne treba mi ničije sažaljenje, priznanje, tapšanje po ramenu, ne mora niko da me hvali i da mi kaže da sam dobra, pametna, lepa, ne treba mi niko da me vuče kroz život, ne treba mi niko da me laže i da tako održava moj ego u životu. Svesna sam ko sam, šta sam i koliko vredim. Ne vredim baš mnogo, ali ja znam koliko je to! A svesnost je najvažnija stvar u životu! Biti iskren prema sebi je najteže, ali najlepše što može da ti se desi! Posle toga ne postoje prepreke, svet je tvoj!

Ko ne leti, ne ume ni da hoda, posle toga počinje da puzi i na kraju prestaje da se kreće…biljka… postaje biljka, a vremenom i zakržlja. Ja to sebi ne želim da uradim! Ja nisam biljka!!! Ko si ti? Šta si ti? Šta hoćeš od sebe? Šta ti treba? Koliko smeš? Koliko možeš? Sva ova pitanja nemaju veze sa mnom. To je tvoj život, a ko sam ja da ti bilo šta pričam o tvom životu?

Ali ipak… šta ćeš da uradiš?… Potkresaćeš krila i postaćeš neki kaktus ili šta već. Ja imam hrabrosti da kažem, da nešto nije u redu. Ti to ne možeš, ne smeš…kod tebe je sve O.K. Lažeš se, misliš tako treba, ali posledice ostaju i uvek budu katastrofalne. Pravi si kaktus, bodeš, ponekad procvetaš, ali ne mrdaš iz svoje saksije.

E sad, obično se dve takve (kaktusoidne) osobe nađu. Ona ne ume da leti, želi da te povremeno zalije. Kaktus možeš i jednom mesečno da zalivaš, on bude srećan. S vremena na vreme će da te prenese na sunčanu stranu terase i ti ćeš biti srećan, jer ne znaš kako je to biti slobodan, leteti i udovoljavati sebi.

Pokušaj da budeš svoj, pa makar i pogrešio, biće ti slađe nego da igraš kako drugi sviraju. Boriš se ti, ali negde duboko u tebi je skrivena misao šta moraš da uradiš, kako treba da zadovoljiš druge, njihova očekivanja i nade. Pa šta će reći ako ih sve izneveriš? Nemoj da budeš glup, radi samo ono što želiš da radiš lično ti, lično za sebe, ako te stvarno vole biće im drago zbog tebe. Ako je to prava ljubav izdržaće, nećeš ništa izgubiti. Ljubav se hrani slobodom. Tvoj život je samo tvoj.

Ja sam se izvukla, shvatila sam da od života želim sve, ama baš sve! Moje dete jeste moje dete i zauvek će to biti. Zauvek će jedino i prvo ona biti važna. Ja ću zauvek biti njena, imaće me celu do kraja mog života, pružiću joj i više od svega, voleću je i više od najviše, namazaću je svim bojama i pustiću je da uzleti, kad krene da padne povući ću je malo gore, pomoćiću joj. Nikada zbog mene neće da pati… Ja zbog svega toga ne moram da puzim i neću! Šta ću ja njoj ako ne vredim sebi!? Šta ću bilo kome ako sam iznutra mrtva i nezadovoljna!? Svako ima svoj život, svoju sudbinu, svoj prvi i svoj poslednji dan. Želim da sebi svog poslednjeg dana, makar bio i sutra, kažem, uspela si Ivana da živiš, nisi bila kukavica, letela si, videla si život, živela si Ivana!!!

Ja nisam posebna, ja sam samo izuzetna u svojoj svesnosti ko sam, u svojoj iskrenosti i jednostavnosti. Dobro mi je. Mnogo mi je dobro!!! Letim i ne dotičem tlo ni za trenutak… Pa šta bude! Ponekad mi se učini da su mi krila kratka, ali samo na minut. Počnem da padam, ali već sledećeg trenutka sam u oblacima.

Neću više da filozofiram. Izlila sam se maksimalno. Roštilj ili samo klasično prženje mozga svejedno bila sam ozbiljna i problem je što ne mogu da stanem. Ne mogu da shvatim da mnogi ne žele da se probude. Pa život je samo jedan!!!

Moja ljubav i sreća, moja radost…
moja kiflica i pahuljica…
moj osmeh i moja suza…
moj oslonac i podrška…
moj najbolji drug i drugarica…
moj vodič i pratilac…
moja krokodilka i prinćipesa…
ljubavčica i čupavica,
drndulina i veselica…
moje prvo dete
moj prvi pogled u budućnost…MOJA JOVANA

Ne sećam se tačno kada, poodavno beše, u mom kompijuteru se našao jedan astrološki program. Ukucaš datum, mesto i vreme rođenja, a on kao svaki pametni program, na zadate mu stavke, ispiše tekst na ekranu. Znak – taj, podznak – taj, mesec u tome – znači to i to, mars u tome – znači to i to, vi ste takvi i takvi…itd. Zezala sam se sa tim programom, kuckala razne datume čitala šta ima da se pročita, ne obraćajući pažnju koliko i da li ima istine u tome.
Igrom slučaja ili već kako moja sestra, negde baš u to vreme, nađe nekog astrologa da joj protumači natalnu kartu i on joj čovek protumači. Ne bi to bilo ništa loše da ona to nije platila 50 maraka. Ej bre 50 maraka, znaš kako je to onda bilo puno para! Sva srećna došla kod mene i donela mi da čujem to tumačenje, pošto taj astrolog sve to snima na kasetama.
Kaže: ”Da vidiš samo kako mi je sve pogodio!”
Prelušam ja kasetu, kad ono, znak – taj, podznak – taj, mesec u tome – znači to i to, mars u tome – znači to i to, vi ste takvi i takvi…itd. Čovek sve pogodio, mada sam i ja to sve mogla da joj kažem iz onog mog pametnog programčića i to za DŽ.

Kaže ona: ”Ma ne lupaj Ivana, on je profesionalni astrolog, bavi se time skoro 10 godina.”
Rekoh: ”Možda on 10 godina uzima pare za to, ali sve to može i moj mali pametni.”

Dođe ona posle par dana: ”…e ‘ajde baš da vidimo šta zna taj tvoj pametni!”. Da mi podatke neke svoje koleginice sa posla (o kojoj ja apsolutno ništa nisam znala), pa da vidimo šta tu ima.
Ukucam podatke, pametnjaković odradi svoje, dešifruje sve to lepo i prikaže tekst. E sad, pošto ja sve to volim da bude fino i uredno, otkucam tekst u wordu sa svojim komentarima, oduzmem, dodam, odštampam i pošaljem joj. Ljudi moji, da znate kakve su bile reakcije. Žena htela i da mi plati. Kaže, ama baš sve sam joj pogodila. Sve je tačno kao da sam živela sa njom. Prosto sam se uplašila, a boga mi i one su.
Sestra mi je sa posla donela još 5-6 papirića sa raznim podacima, kaže: ”…evo ti još posla, ali da im kažeš koliko to košta, koliko bi ti to naplaćivala?…”
”Ama neću ništa da radim i ništa da naplaćujem, to radi moj program, a ne ja.”
”Ma ‘ajde, to je i onako zezanje za tebe, a njima znači.”
Jeste, za mene je bilo zezanje, ali za njih nije. Uradila sam im još tih par horoskopa sa jasnom naznakom u tekstu da ja nisam astrolog. S obzirom da sam im pogađala, čak nisu ni verovale da nisam. Mislile su da sam baš stručnjak. Strašno! Nisam im ništa naplaćivala, mada sam zaradila, jer su mi sve one poslale po 15 maraka. Međusobno se tako dogovorile (rade u dobroj firmi). Kažu ”…za trud i vreme”. Jedva sam se posle otkačila od svega toga, jer sve one imaju momka, muža, mamu, tatu, sestru, strininu strinu… i svi bi hteli tumačenje natalnog horoskopa.
Dođe leto, a ja sa letom dobijem krila, nisu više mogle da me nađu i uhvate na jednom mestu (pravi blizanac hehe), pa su tako vremenom zaboravile na mene.
I tako moj programčić čuči još uvek negde u kompijuteru. Neka ga, mali je i ne zauzima puno mesta. On je dokaz da svako ko poželi može da postane ”astrolog”, da tumači natalne karte, pogađa i zarađuje, uz samo malo poznavanje psihologije ljudi. Neka hvala ja to ne želim. Možda ima istine u toj astrologiji, verovatno da ima, ali život je mnogo zanimljiviji i lepši kada ne znam šta će biti sutra!

Obožavam palačinke, volim da ih jedem, a volim i da ih pravim. Ne znam odakle mi strpljenje, čak mislim i da je to najuzaludniji kulinarski posao. Dugo se spremaju, a pojedu se za čas posla. Kao da ništa nisi ni radio, ali eto volim. Nije mi samo jasno kod tih palačinki, kako nekad hoće, a nekad neće….? Sve isto radim i stavljam u njih, ponekad se bez malo, okreću same, a nekad se lepe za tiganj i budu bezveze. Kad su bezveze, iznerviram se, prospem sve što sam smućkala i smućkam ponovo. Ni